Druga ruka uživanja
Niska straćarica sa ulazom nalik na vrata i prozore koji se obično
postavljaju na balkone ili terase oblepljeni zastarelim novitetima od
pre nekoliko godina. Na krovu, sa padom ka ulici, tačno na samoj sredini
pojavljuje se novi, mali krov koji možemo da sretnemo u crtanim
filmovima kao skrovište za ptice. Dvorište je skučeno sa nastrešnicom za
lozu ili neko puzavo cveće, a kućica je do pola ušuškana u izolaciju.
Sve to izgleda kao ona mesta gde se čuvaju najveće dragocenosti.
Neupadljiva, nikome zanimljiva pomalo strašno iz zida izvučena reklama
sa nazivom prodavnice, „Jugovinil“.
Sezame otvori se!
Bandera postavljena ispred vrata na uskoj stazi pravi probleme
prilikom ulaska, koji odmah po tom nestaju. Prvo što sačeka dobroćudnog
kupca, u nameri da iznenadi prijatelja zaluđenog za gluposti poput ploča
ili da obnovi, popuni i osveži svoju kolekciju, jeste polica u visini,
malo ispod prosečne visine čoveka, onda nakon prvobitne pometnje kreće
pravo uživanje.
Kad je cvetala vutra.
Bez posebnog mirisa, očekivanog za zatvoreni prostor sa mnogo
plastike, kartona i najlona, kruži zvuk najfinijih melodija. Možda Zapa
nije razmišljao o tome, proizvodeći svoju muziku, da će se u doba nula i
jedinica vrteti njegove pesme. Desno od ulaza, na pultu sličnom
kafanskom šanku od cigala iza kojeg je zid prepun različitih uspmena i
značajnih sitnica, verovatno za vlasnika, na barskoj stolici sedi visok
ali izuzetno poletan, jedini prodavac koji savršeno poznaje ovu oazu.
Vrh te zastrašujuće police sa ulaska pretrpan je starim časopisima,
različitim, među kojima se nalazi knjiga sa naslovom „Kad je cvetala
vutra“. Zidovi su pretvoreni u police u kojima se na najpažljiviji način
čuvaju dragocena izdanja ploča. Svaki red nosilaca zvuka je označen
metalnim natpisom razvrstavajući žanr muzike. Iza šanka i prvog udara
ploča, nalazi se naizgled prostraniji deo prostorije. Samo na prvi
pogled, jer je ispod polica poslagano mnoštvo identičnih plastičnih
posuda, kao one koje mogu da se kupe za peškire u kupatilu, prepune
različitih muzičara. Pregršt izdavačkih kuća, mnoštvo retkih primeraka,
onih koje je zastrašujuće teško pronaći dostiže broj od dvadeset hiljada
i nalazi se u ovom, naizgled magacinu, ali kada se u njemu provede
neko vreme zaista domaćinskom prostoru sa prijatnom atmosferom.
„Mi smo druga ruka ploča.“ odgovarao je prodavac ljubopitljivoj grupi kupaca.
Dva ogomna zvučnika i stalak sa nekoliko gramofona olakšavaju posao u
traženju onoga što nas interesuje. Preko puta gramofona čeka stolić sa
dve pohabane fotelje u kojima kupci mogu da se odmore, budu posluženi
pićem ili jednostavno uživaju opuštajući se. Zamorno je i krajnje
nepotrebno govoriti o tome koliko ploča i gde se nalaze ploče u
Jugovinilu, a kada bismo pokušali da nabrojimo izvođače potrošili bismo
nekoliko meseci života radeći svakodnevno. Posebno zanimljivo izgleda
polica sa klasicima svetske književnosti, koja ovde ukrašava prostor na
začelju radnje i stepenice koje vode najverovatnije u podrum iskorišćen
za skladištenje onoga što ne može da stane u izloge ili onoga što
onemogućava kretanje. Jedino mesto gde ploča nema jeste plafon, koji je i
pored truda da se ulepša prostor požuteo na nekim mestima i veoma naduo
od posledica lošeg krova i kiše. Ali eto i na njemu se mogu pronaći
koncem okačene male ploče kao ukrasi. Kažu da cveće voli muziku, a ovde
cveće u saksijama više izgleda na travke udarene gradom i spržene
Suncem. One su ipak tu samo da kupe vodu na mestima gde prokišnjava.
Tiho i mirno, svako po svom ukusu, i veoma pažljivo da se ne bi nešto
srušilo, ljudi tolerantno i veoma kulturno tragaju za svojim izvorom
uživanja. Svetlo u prodavnici postaje jače od onog prirodnog i uskoro će
dan promeniti svoju stranu ploče.
Sezame, zatvori se!
