Јесте ли слушали плоче

Последњих месеци престоницу је запљуснуо својеврсни ретро талас – клубови који окаче плакат да се „пушта искључиво музика са плоча” могу да рачунају да ће се те вечери тражити место макар на једној нози

 

Ризница: продавница „Пинбол визард рекордс“ има у понуди посебна издања, попут винила у боји или „делукс“ албума Фото С. Шашарога

Питање „Јесте ли слушали плоче?” није ускрснуло само у ТВ реклами једног оператера мобилне телефоније, која се последњих недеља бесомучно врти на малим екранима. На кућним журкама, али и по бројним градским клубовима, као у неком временском флешбеку, трешти музика са синглица и лонгплејки. Посебан мамац за госте постала је назнака на плакатима да се „пушта искључиво музика са плоча”.
Недавно је у Културном центру „Град” одржана „Винилијада”, на којој су ди-џејеви са грамофона на 33 и 45 обртаја у минути вртели искључиво „олд скул” хип-хоп. Интересовање је било такво да у „Граду” планирају да устале термин за овакве журке, а размишљају да винилни носачи звука обележе и дочек Нове године у овом простору.
Дружења уз музику на погон игле организују се у клубовима широм града – „Шећер”, „Тјуб”, „Светлост”, „Младост”, а одскора и у „Ајриш пабу”…
Да се са пучине ваља ретро тренд који ће запљуснути престоницу, могло се наслутити када је у фебруару, у срцу града, отворена продавница „Пинбол визард рекордс”. И летимичан прелет погледом по полицама радње је својеврстан пресек кроз историју популарне музике – а све изложено је у „формату за грамофон”. Довољно разлога да овамо долазе пасионирани сакупљачи плоча од, како каже Магдалена Белић, продавачица, 14 до чак 80 година.
– Старији траже махом „матори” рокенрол, ритам и блуз, соул… Долазе и млађи, па тако један момак од 13 или 14 година редовно купује Хендрикса, „Крим” и друге легенде рока. Страствени колекционари обично пазаре једном месечно, а има и „кампањаца” који свраћају да купе плочу неком као рођендански поклон – наводи Белићева.
Има у понуди и посебних издања попут винила у боји или „делукс” албума. У ове потоње спадају, на пример, јубиларна плоча у част две деценије од појављивања премијерног албума групе „Нирвана” названог „Bleach”, или издање поводом 30 година од чувеног „Dark Side of The Moon” „Пинк Флојда”.
Плоче које се данас „штанцују” широм планете нису само обновљена „репризна издања” познатих албума од пре неколико деценија. Савремени светски музичари – од „мејнстрим” уметника до гаражних бендова – своја најновија студијска остварења често нуде и на винилу, у ограниченим тиражима. Код нас та пракса није устаљена вероватно зато што, сматра Белићева, у региону више не постоји ниједна продукција плоча, па овдашњи уметници који се определе за винилно издање морају да се сналазе сами или да посегну за пасошем. Изузеци попут новосадског „Обојеног програма”, чији је албум на винилу објављен 2009. у Холандији, или београдског електронског дуа „Sixth June” који се, да би издао „лонгплејку”,у марту ове године из Београда упутио у Немачку, потврђују то правило.
У прилог тези о порасту популарности плоча у свету, сведочи и статистика. Према подацима са сајта „Нилсен саундскена”, фирме која прати продају носача звука, само у САД и Канади 2006. продато је 858.000 примерака винила, а годину дана касније безмало милион. У 2007. продато је и око 500.000 грамофона у свету, а неки од њих прилагођени су новом добу, па имају и прикључке за УСБ уређаје помоћу којих се звучни запис са плоче може прекопирати у дигитални облик.
Милан Орлић, инжењер и аутор изложбе „Радио Београд – археолошка читанка”, каже да је 2008. у целом свету произведено три милиона плоча. На поставци у здању РТС-а у Таковској, он је, између осталог, изложио делић од близу 30.000 сати музике који се на винилима чувају у архиви престоничког радија. Наш саговорник, који иначе има и велику личну колекцију плоча, сматра да ЦД није тако сјајан формат како се мислило.
– Када се појавио, компакт диск је важио за непревазиђен музички запис. А онда се испоставило да уме да зариба ако га, рецимо, оставите дуже на сунцу. Или на горњој страни ЦД-а напишете нешто фломастером који има више алкохола, па оштетите запис. Или га пустите на једном уређају, а он ћути. Пробате на другом – опет тишина. Звук се зачује тек на трећем плејеру, а зашто се диск није завртео у претходна два, нико не зна – закључује Орлић.
Компакт дискови, можда и због рогобатног имена, никада нису винилног претка потиснули из жаргонског израза „Дођи код мене да слушамо плоче”, иза кога се крио наговештај нечега још узбудљивијег од преслушавања омиљених нумера. Уосталом, игла може и да прескочи, плоча може и да крцка, али да потпуно омане попут ЦД-а – никако.
Љиљана Перовић
Димитрије Буквић